“Nije naš cilj da postanemo kao drugi,potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo videti drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što jesu.” Misao je Hermana Hessea o toleranciji različitosti.
Tolerancija je harmonija u različitostima. Prvi korak u učenju o prihvatanju različitosti je porodica. Dete uči po modelu svojih roditelja, odnosno gledajući prihvatljive oblike ponašanja u svom bliskom okruženju. Prvi preduslov je empatija – sposobnost razumevanja tuđih osećanja i problema.
Nijedan čovek na ovoj planeti nije identičan, i upravo nas te razlike čine drugačijim i posebnim.
Razlike u vidu ,izgleda, boje očiju, kose, kože, visine, težine, ali i nošenja naočara, nošenja slušnog aparata nas čine različitima.
Tema bilo kakve posebne potrebe ili nedostatka kod ljudi, a naročito dece izaziva zbunjenost ili čak i neprijatnost. Isto je u slučajevima oštećenja sluha, okolini je teško da prihvati da neko nosi slušni aparat.
Glavni razlog te zbunjenosti jeste neiskustvo okoline koja nije sigurna kako da se postavi u susretu sa različitostima.
Ta nelagoda se može prekinuti samo na jedan način, a to je otvorena i dobronamerna komunikacija.
Kada su deca u pitanju kako je cilj objasniti detetu zašto nosi slušni aparat, tako je cilj i naučiti dete da reaguje na tuđe nošenje slušnog aparata. Bitno je naučiti ga da ne okrene glavu na tu različitost, odgovoriti mu na sva pitanja i pomoći mu da da razvije osećaj za razumevanje situacije.
Ako budete spremni da pričate otvoreno sa svojim detetom kako da se nosi sa svojim nedostatkom i kako da stvori kriterijume o tome šta je dobro a sta loše bez obzira na njegov nedostatak, vašem detetu će biti mnogo lakše da se uklopi u svaku sredinu i ne bude posmatrano drugačije u odnosu na svu ostalu decu.
Ne treba da se stidite zbog toga što se ne uklapate u sliku sveta koja se nameće medijima i društvom. Budite ponosni na to što ste drugačiji.
Na osnovu vaše reakcije deca će naučiti kako da se odnose prema svetu i različitostima koja ih okružuju.
